Još i danas duša me boli
što je ostala sama,
često me srce pita,
dok sedim u mračnoj sobi,
šta se to dogodilo s' nama.
Zar nije moglo drugačije biti?
Mesto tuge, zar nisi mogla sreću mi pokloniti?
Sada za tobom plačem,
kao malo dete
kad mu najdražu igračku sklone,
pa bez nje svakim danom,
sve više u svoju tugu tone.
I niko ne zna šta ga boli,
kao što ne znaju da moje srce još tebe voli,
i voleće sve dok živi,
jer, iako nisi sa mnom
tebi će stalno da se divi.
Нема коментара:
Постави коментар