Kad bi znala...

Nezaboravljena ljubavi moja,
pročitaj ove napisane reči
pa mi reci šta je to
što moju tugu može da izleči.
Zašto ne mogu da nađem sreću?
Zašto samo za tugu znam?
Zašto i pored svega što imam,
ja sam još uvek sam?
Kažu sreća je lepa samo dok se čeka,
a ja je čekam nešto manje od pola veka!
Sreća mi te je dala, a uzela tuga
i ostavila me bez najboljeg druga.
Zato svake noći lutam
tražim oči tvoje smeđe boje,
tražim tebe dok sam van sebe,
jer me guši bol u duši.
Kad s novim jutrom
žarko sunce svoje tople zrake pusti
ja kažem zbogom srećo,
zbogom moji snovi pusti.
Kad bi znala kako patim,
ne bi se ponašala tako,
već bi došla nečujno, polako
da u moj život uneseš
mali tračak svetlosti,
bio bi srećan odavde do večnosti.
Ti si žena koju volim,
ti si večita ljubav srca mog,
o zašto mi te uze neko treći,
zašto stade na put mojoj sreći?!
Molim sudbinu da mi tebe vrati
da moje usamljeno srce više ne pati,
da oseti radost i milinu,
da mu vratiš sreću i mir,
da osetim da sam još uvek živ.