Poklonio bih tebi

Jedan dan života da imam
poklonio bih ga tebi,
jer si ti celi život svoj podarila meni.
Poklonila si mi najlepše godine života,
ti si moja duša i lepota.
Bez tebe ne mogu zamisliti dan,
kada tebe nema prazan sam i umoran.
A kada si pored mene ti,
sve drugačije biva,
pored tebe osećam kako se i budan sniva.
Dan kišovit i tmuran može biti,
kada si uz mene ti,
raspoloženju mom ne može naškoditi.
Znaš sve moje mane,
uprkos tome tvoje srce pored mene uvek stane,
ne pokušavaš da me menjaš,
niti tražiš to od mene,
ti me takvog voliš, srcem, dušom celom,
svojim mislima, duhom i telom.
Da li mogu nešto više od toga poželeti,
ne, nemam prava,
samo ću te još više voleti.
Ko ima pored sebe osobu kao što si ti,
treba joj celi život pokloniti.
Čak i to je malo,
u odnosu šta je njeno biće za vas dalo.
Nikada neću da se kajem,
sve što imam tebi ću da dajem.
Život ako treba moj će tvoj biti,
ti si nešto najlepše što mi se moglo dogoditi.
Šta ima više od ovoga da se kaže,
duša kao što je tvoja, retko može da se nađe.

Čekam kišu

Čekam kišu koja pasti neće,
čekam tebe dok gledam uvelo cveće.
Suši se jer nema kiše,
kao što ono bez vode vene,
tako bole na tebe uspomene mene.
Suša velika vlada,
svaka biljka brzo vene i strada.
Pati, vene, strada i duša moja
što nije tvoja.
Ne znam gde si, ni koji su moji gresi,
sušim se kao grana,
srce mi je puno rana.
Rane peku, mnogo me bole,
suša uništi svaku biljku, svaki cvet,
odlazak tvoj sruši moj svet.
Dođi, sa sobom kišu donesi,
da ozeleni cveće u bašti,
da mi duša procveta kao u mašti,
da se radujem kao žedna zemlja kiši,
kao cvet kapljici iz neba,
taj divni osećaj mi upravo sada treba.
Čekam tebe, a sa tobom kišu,
da zajedno uživamo u cvetnom mirisu,
što će mirisati nama, pošto neću biti sam,
ni ti nećeš biti sama.
Nadam se ti ćeš doći, kiša će pasti,
tuga moju sreću više neće krasti.

Ko si ti?

Pitam se ko si,
dok mi vetar tebi misli nosi.
Do odgora doći ne mogu,
pitam se i od pitanja zaspati pred zoru tek mogu.
A to pitanje i kroz snove me proganja,
od njega loše se sanja.
Ne znam da li ću odgovor dočekati,
ili ćeš tajna do kraja ostati,
da se pitam ko si ti,
i šta me sa tobom spaja,
da li će to pitanje stalno da me proganja?
Na pitanje to odgovor znaš ti,
da li ćeš meni reći,
da li ću odgovor od tebe čuti,
ili ću uskraćen biti za malu tvoju tajnu,
da ne saznam tvoj život celi,
da se i dalje pitam moj Anđele beli.
Ko si ti, i zašto su misli moje pune tebe,
i zašto imam osećaj kao da si tu blizu pored mene?
Mojim pitanjima nema kraja,
pojavi se i reci,
šta je to što nas sve ove godine spaja.
Odgovor sigurno da znaš,
ko si ti i kome pripadaš,
i zato reci mi.
Ti si to što sam i ja,
zato si mi stalno u mislima.

Ti si tako daleko

Ti si tako daleko,
a meni treba neko.
Jesen ide, loše vreme,
a ja mislim stalno na tebe.
Tvoj pogled nedostaje meni u ove kišne dane
da budem srećan kao lane.
Očekujem da mi se vratiš,
u moj život uneseš vedrinu,
sa mog neba oteraš oblake i tamu,
da moju dušu nikada ne ostaviš samu.
Želim ovu jesen da podelim sa tobom,
mojoj tuzi da kažem zbogom,
da budem srećan pored tebe,
i kada sneg počne da pada,
još uvek ti se željna duša moja nada.
Dođi, nemoj čekati više,
pored tebe lepo će joj biti,
tvoja blizina toplinu će joj dati,
i ima ko će da je shvati,
a sve što je lepo da pamti.
Dokle god živi,
znaj, tebi će da se divi,
i ništa mi neće biti slađe,
ako me ove jeseni tvoje biće nađe.

Odvedi me, ne znam kuda

Odvedi me tamo gde nema tuge,
gde nema očaja,
gde se duša sa srećom spaja,
gde cvrkut ptica nas veseli,
gde se ljubav prima i deli,
gde su jednaki svi ljudi,
gde uz pesmu svaka zora rudi,
gde se niko ne boji gladi,
gde svako ima šta da radi.
Pronađi takvo mesto i požurimo tamo,
ovde sve mračnije postaje,
nemam strpljenja, dosta je.
Dosta mi je brige šta će biti sutra,
hoću jedino da se smejem dok sviću jutra,
da mi dan radostan bude,
da srećem nasmejane i zdrave ljude.
Odvedi me, puno ti ne tražim,
ovde više nemam tugu čime da ublažim.
Ovde je dan dug kao godina,
nikog ništa ne zanima,
problemi se slažu kao planina,
pritisak je ogroman,
narod je sve više zlovoljan.
Hodaju kao mušice bez glave,
dobijaju otkaze, a hteli bi da rade,
vlast sve u bescenje strancu dade,
za nas ovde više nema nade.
Odvedi me ne znam gde,
odvedi me ne znam kuda,
najbolje bi bilo da odemo
kao Alisa u zemlju čuda.

Zvoni sat u rani čas

Zvoni sat, a ja još legao nisam,
pored prozora zoru dočekujem sa tugom u očima,
o tebi razmišljam noćima.
Da barem mogu nekako da te zaboravim danju,
bilo bi mi lakše preboleti ranu,
što je nanela ona koju sam voleo,
speman i svoj život da joj dam,
a na kraju ostadoh sam.
Moja nadanja u vodu su pala,
sreća me izdala.
Nije to prvi put,
ne znam na koga trebam biti ljut?
Nemam se na koga ljutiti,
nikog nema oko mene,
samo senke nezaboravljene.
Još jedino one mi društvo prave,
ne puštam ih da odu,
a odavno bi one na slobodu.
Ne smem slobodu im dati,
onda ću sam u tamnici mojoj ostati.
Tamnica duše moje,
ne sme ostati bez senke tvoje,
skroz bi se izgubila,
možda bi se čak i pogubila.
Ovako još se nadam
da neću brzo da stradam.
U tom nadanju vidim tebe,
kao spasioca mog,
eh kada bi te poslao dragi Bog.
Moj košmar bi odmah prestao,
na svetlost dana bi izašao,
a noću bih se naspavao.

Čekaj me, sigurno ću doći

Čekaj me,
i ja ću znati da nisam zalud živeo.
Čekaj me,
sigurno ću doći.
MoŽda kao vetar u vrele dane,
ili besane noći
da ti kosu rastršim, lice rashladim,
usne poljubim,
i dam ti do znanja da mi fali
onaj sekund mali,
kada smo u pogledu jedno uz drugo uživali.
Pogled je sam govorio za sebe,
znao sam da me voliš,
osećala si da ja volim tebe.
Teško ti je pao odlazak moj,
čekaj me, čekaj,
oduvek sam voleo tebe
i biću samo tvoj.
Čekanje će biti dugo,
ali ti ne ostaje ništa drugo.
Možda ti i dosadi,
jer ako se sretnemo,
nećemo više biti lepi i mladi,
čekanje zna se odužiti,
i želju da me dočekaš u tebi ubiti.
Nemoj to dozvoliti,
čekanjem ne možeš ništa izgubiti.
A kada posle čekanja
dođe do susreta našeg,
nećemo se više odvajati,
taj susret slavićemo mi,
i strpljenju tvom dugom zahvaliti.