Tvoje oči

Ne gledaj iza sebe,
nikog nema pored tebe,
daj mi tvoju ruku
kreni smelo u susret sreći,
ne daj moju ruku da uzme neko treći.
Za našu sreću borimo se sami,
dugo smo koračali po tami.
Na kraju puta naiđoh na tebe,
ti si prva spazila mene.
Ja ugledah svetlost na kraju tunela,
taman kada si odustati htela.
Iste sudbine smo ti i ja
ali ona nas je ipak spojila.
Da ne lutamo više sami,
dajem ti moju ruku,
da nađemo skonište od tuge
gde nam dani i  noći neće biti tužne,
jadne i duge.
Drži me čvrsto za ruku i ne puštaj,
čudna su vremena
ne želim da opet budem izgubljen
ni ti izgubljena,
ostanimo zajedno
sreća nam je namenjena.
Dugo nam je trebalo
jedno drugo da nađemo
lakše ćemo u životu skupa da se snađemo.
Sada mene imaš ti,
krenimo u lepše sutra,
budimo srećni mi.
Retko ko može da kaže u mraku tuge
da je na kraju tunela pronašao oči boje duge.
To behu oči tvoje
koje do sada video nisam,
koje imaju čudan sjaj.
Nisam do sada takve oči sreo,
koje govore i kada usne ćute
ja znam šta tvoje oči slute.
Slute sreću tvoju i moju,
ja te molim da ispune želju svoju,
pusti ih da budu moje
jer su mi donele sreću znaj,
kada sam ih ugledao
kao da sam u njima video pravi raj.
Da njih nije bilo
ko zna gde bi završili nas dvoje,
možda bi još lutali tunelima mraka
i nikad' ne bi izašli iz ćorsokaka.

Srećo moja mala

Prava ljubav je sreća
od svih sreća najveća,
prati sreću tu
da budeš srećan i u snu.

Kada nađeš ljubav pravu,
ne daj da ode zaboravu,
čuvaj je na dlanu ko kapljicu vode,
pazi da ti iz ruku ne ode.

Nebitno je li u dobru ili zlu,
čuvaj je da bude pokraj tebe tu.
Ne dopusti da bez nje tvoje srce pati,
ako od tebe ode, gorko ćeš zaplatit.

Kada vidiš pticu u visokom letu,
ti se seti mene u dalekom svetu,
gde god sunce sija,
gde god kreneš pored tebe biću uvek ja.

Ti ćeš pored mene biti,
ja te nikada neću ostaviti.

Nikad nikog nećeš naći,
da te voli kao što te volim ja,
kunem ti se životom
umreću pred tvojom lepotom.

Kada otvoriš prozor
u noći bez sna, pogledaj nebo,
i kada vidiš svetlucavu zvezdu što najjače sja,
seti se mene, jer po njoj to poljubac ti šaljem ja.

Kad te tuga slomi, kad te srce boli,
pročitaj ovu poruku
i vidi ko te iskreno voli,
koga srce zbog tebe boli.

Kad' te nema, moji snovi se izgube,
moja mašta se zamrzne,
moje usne ne govore, moja duša ne diše,
i moj šapat se ne čuje više.

Dušu mi boli guše
i snovi o sreći se ruše.

Kad sklopis oči svoje, ja ću doći zlato moje,
da te ljubim, da te mazim, da te cele noći pazim,
da te čuvam od svih zala
jer te volim srećo moja mala.

Pričanje o ljubavi

Ljubav je ono u šta treba verovati,
i u šta i ja verujem,
kada to kažem nimalo ne preterujem.
Istina, teško je naći pravu ljubav
u kojoj nema sumnje, patnje, suza
i zbog koje te neće boleti grudi, srce, duša.
Duša zna najviše da pati.
Tu patnju oseća samo onaj
ko iskreno, nesebično zna da voli.
Kako da stavim do znanja
da si ti moja ljubav prava,
osim ovih stihova,
ja drugačije ne znam.
Ti si pesma hoću da te pevam,
ti si san, taj san želim da snevam,
ti si sve meni u životu,
želim sa tobom dočekati stotu.
Želje mi nisu velike
ali da ih ostvarim nisam imao prilike.
Plašim se šta ćeš ti reći,
kojim putem ti ideš u susret ka tvojoj sreći,
da li sam na tom putu ja,
htela bi moja melenkost da zna?
Pa da ti u susret pođem,
u zagrljaj tebe da primim
i nastavim srećnije s' tobom da živim.
Da te uverim da samo u ljubav treba verovati,
da kada se najmanje nadaš
neočekavano nagradu primaš,
to je ono što se samo isplati, zato shvati!
Ljubav nikada ne ostane dužna
iako zbog nje nekada proliješ hiljade suza,
toliko da sam sebi kažeš da nikada više voleti nećeš,
pa ipak bez ljubavi ne znaš kuda se krećeš.
Ljubav je pokretač svega,
bez nje si niko i ništa,
lutaš svetom ne znaš gde,
ne znaš za čim, ne znaš ni zašto,
kada doznaš obično bude kasno.
Zato poslušaj savet moj,
nikada ljubavi ne reci čekaj,
zastani malo, odmori, stoj!
Ljubav samo jednom zakuca na tvog srca vrata,
ako se dvoumiš da joj otvoriš ostaćeš bez tog zlata,
koje može da te kao sunce ogreje
ili oraspoloži kao vedar dan.
Kada u sebi ljubavi imaš nikada nisi sam.
A ni samoća ti teško tada ne pada,
kada znaš da ima neko kome tvoje srce pripada.
Nije važno ako si daleko od njega i on od tebe,
važno je da misliš na njega i da na tebe misli on.
To je prava ljubav čvršća nego što je beton.
Beton se godinama kruni, izliže,
a tvoja ljubav prema njemu postaje jača još više,
izdržljivija od svakog vremena
jer je prava, iskrena i poštena.
Pošteno voleti i ljubiti, isplati se uvek,
samo tako ostvaren si čovek.

Zbog jedne žene

Ne pitaj me ništa ti,
ne pitaj me šta radim u ovo doba,
zašto mi je tamna soba
kada sunce izlazi
a meni kao da zalazi.

Zašto suze lijem
od koga tugu krijem,
zašto svake noći pijem.
Zašto mi je život gorak,
zašto u mehani tražim konak,
zašto mi se kući ne ide,
zašto neću da me takvog vide.

Reći ću ti istinu o meni,
srce dadoh jednoj ženi.
Lepa ona beše kao julski cvet,
njom sam bio obuzet.
To osećanje držalo me dugo,
i sada me drži.

Rekao sam joj sve,
verovao da i ona voli me.
To je greška bila moja,
prema meni nije osećala ništa.
Htela je avanturu za jedno leto,
i sada o njoj razmišljam često.

Zašto nju baš ja da sretnem
i da pokleknem?
Bio sam lak plen,
a nisam bio tip njen.
Trajalo je mesec, dva
kao u sladunjavim serijama.

Jednog jutra otišla je iz mog grada.
Na koju stranu, ne znam ni sada.
Neko kaže da je otišla na jug...
Neka je, nek' joj je srećan put!

Drugi vele glavu gore,
ne daj tuge da te more!
Nije ona toga vredna,
da ti noćna mora bude,
hajde druže vrati se među trezne ljude.

Nije vredna patnje tvoje,
pusti sunce u život tvoj,
ne misli više o njoj!
Žena će biti, zato nemoj piti,
suze liti,
već se opameti,
ne vredi ni zbog jedne žene mreti.

Naša sreća

Ljubim ja mog malog Anđela,
to jest' tebe, draga moja,
prijaš mi ti
nemoj od mene nikada odustati.
Čuvaj me u srcu tvom,
podari mi topli dom,
radost, sreću,
ja ti to nikada zaboraviti neću.
Čuvaću te kao žedni putnik u pustinji vodu,
tražiću te ispod duge na nebeskom svodu.
Moliću se za tebe
svaku noć i svaki dan,
samo da ti se ostvari tvoj jedini san.
Da obučeš haljinu bele boje
i promeniš prezime tvoje,
da se udaš za onog koga voliš
i sa nijm srećne dane da brojiš.
Da ga voliš, ljubiš, paziš,
nežno uvek da ga maziš.
Nek ti bude slatka hrana, pitka voda,
samo tebi neka sve svoje tajne oda
a ti da mu uvek budeš verna,
ljubavi njegove željna,
svakim danom sve više,
nek' se roman sreće polako al' sigurno piše.

Pišem ti poslednji put

 Pišem ti poslednji put
 ne, ne nisam na tebe ljut,
 ljut sam na sebe samog
 što ti svoje srce dadoh
 a nisam znao da će duša da me zaboli
 kada saznadoh da me tvoje srce ne voli,
 kada saznadoh da je sve to varka bila,
 da me nisi nikada ni volela
 i da te ni jedna moja suza nije bolela.
 Kako da oprostim sebi
 što toliko verovah tebi
 kao do tada nijednoj drugoj ženi.
 Nijedna ne osvoji srce moje,
 samo si ti znala sve tajne njegove,
 pa ipak ga u crno zavi
 moj Anđele garavi.
 Ja sam bio za tebe samo broj,
 a ti si u moje srce unela nespokoj,
 koji ne može lako da prođe,
 još očekujem da mi biće tvoje u zagrljaj dođe.
 Srce bi htelo a razum se buni,
 šta da radim ne znam ni ja sam,
 da li razum da poslušam
 ili srcu želju da ispunim
 i da te još jednom potražim?
 Prolazim kroz teške dileme
 i pitam sebe šta si to uradila od mene,
 da ne mogu te izbrisati iz srca,
 koje svake noći gori.
 Tebe bi pozvalo a razum kaže ne
 i stavlja tačku na sve što bilo je
 više ne može biti,
 moram se zauvek od tebe oprostiti!

Uzburkano more tuge

Moja ljubav prema tebi
još uvek je jaka,
ne mogu lako da te zaboravim
nedostaje mi sitnica tvoja svaka.
Nedostaje mi jutarnji pogled mio tvoj,
nežne reči tvoje: "Dobro jutro mili moj".
Osmeh blagi tvoj
što ga meni daješ,
dok jutarnju kafu ispijamo
i u priči našoj uživamo.
Nedostaju mi tvoji koraci po kući,
kad je hladno tvoji poljupci nežni, vrući.
Nedostaju mi tvoje nežne ruke male
što su nežno po licu mene milovati znale.
Tvoja narav tiha, vedra,
tvoja kosa, tvoja nedra.
Tvoja ljubav prema meni se gasi,
sada me zapljusku samo tuge talasi.
Talasi su veliki, snažni,
vuku me samom dnu,
da mi ruku pružiš,
da me spasiš tebe nema tu.
Na dno mora kada padnem
ni grob moj znati se neće.
Kada prođeš pored mora
baci buket cveća
i dobro znaj
ti si bila moja jedina, prava sreća,
a u moru sam doživeo svoj kraj.

Plamen ljubavi

Dan za danom se niže,
tuga mi je sve bliže,
samoća me guši,
nemam kome da kažem
ono što mi leži na duši.
Duša je moja gorčine puna,
ne želi ljubav iz računa.
Srce tugu krije,
meni do života nije.
Oko mi suzu lije
i lice mi mije,
od kada tebe nema
nikada suvo ono nije.
Ne želim život da proživim sam,
tebe drugom da dam.
Zakasnio sam samo malo,
od sreće meni ništa nije ostalo.
Ostale su samo noći duge,
i oči moje pune tuge.
Nikada ja neću proći ispod duge,
a duga znači sreću
koju ja doživeti nikada neću.
Osećam tugu što mi dušu razdire,
jer te moje oči ne vide više,
i srce mi kuca sve tiše i tiše
kada pomislim da kosu tvoju
sada drugi mrsi i miriše.
Ne mogu da zaspim
za tobom sam odlepio sasvim.
Ne mirim se sa tim
da te potpuno gubim,
nada još u meni postoji,
sve dok i najmanji plamen ljubavi u mojoj duši gori.

Kad bi znala...

Nezaboravljena ljubavi moja,
pročitaj ove napisane reči
pa mi reci šta je to
što moju tugu može da izleči.
Zašto ne mogu da nađem sreću?
Zašto samo za tugu znam?
Zašto i pored svega što imam,
ja sam još uvek sam?
Kažu sreća je lepa samo dok se čeka,
a ja je čekam nešto manje od pola veka!
Sreća mi te je dala, a uzela tuga
i ostavila me bez najboljeg druga.
Zato svake noći lutam
tražim oči tvoje smeđe boje,
tražim tebe dok sam van sebe,
jer me guši bol u duši.
Kad s novim jutrom
žarko sunce svoje tople zrake pusti
ja kažem zbogom srećo,
zbogom moji snovi pusti.
Kad bi znala kako patim,
ne bi se ponašala tako,
već bi došla nečujno, polako
da u moj život uneseš
mali tračak svetlosti,
bio bi srećan odavde do večnosti.
Ti si žena koju volim,
ti si večita ljubav srca mog,
o zašto mi te uze neko treći,
zašto stade na put mojoj sreći?!
Molim sudbinu da mi tebe vrati
da moje usamljeno srce više ne pati,
da oseti radost i milinu,
da mu vratiš sreću i mir,
da osetim da sam još uvek živ.