Šum plavih talasa

U svitanje novog dana
ona je sugurno negde sama.
I ne sluti ona da zore sam
na obali čekam.
Stojim uz more koje šumi
još uvek zamišljen,
njenim likom progonjen.
Taj šum plavih talasa
u meni tugu budi neku,
daleku uspomenu iz mladosti moje.
Vraćam slike,
na obali držali smo se za ruke.
Ona beše tako mlada
ja malo stariji,
uz talase i šum mora
šetasmo nas dvoje,
ona iz velegrada, ja iz provincije.
Bila je dama prava,
studirala je na dva fakulteta,
slušao sam je poput deteta.
Znala je lepo da besedi,
pažnju svu okupirala je moju
što pričom svojom iz detinjstva,
što izgledom njenim od kog dah zastaje,
uvek mi je bilo teško
kad dođe čas da se rastaje.
Tako su prolazili dani,
odmor se bližio kraju,
dođe vreme da se svako vrati svom zavičaju.
Ona svom gradu,
ja malom svom mestu,
da razmišljam o njoj i sad imam potrebu čestu.
Gde li je, šta radi sada,
da li me se seti ikada?
Mene, iz provncije, moja dama iz velegrada.
Ako me slučajno pamti,
slobodno neka navrati
da se prisetimo dana
i vetra maestrala.
Da se prisetim njenih priča,
a ona njenog mladića,
koji je slušao neprekidno
uz šum talasa i galebova krik,
dok sam gledao njen meni mio lik,
njene oči crne boje na koje padoh
i srce tad svoje njoj dadoh,
i zarobljen u sećanju svom ostadoh.

Tragovi u pesku vremena

Dug put je preda mnom,
pustinja iza mene,
levo desno nikog, duša ne zna gde da krene.
Noge me nose bez cilja,
pustinjom lutam, pesak gazim,
smisao hoda ne nalazim.
Sam sam na ovom svetu,
ne znam zašto i ne znam dokle,
da li ću sresti nekog meni sličnog, bliskog,
a ne stranog i dalekog?
Ljudi su se izmenili,
vreme je ostalo isto,
dugo nisam od sreće na suncu zablist'o.
Ugasila se svetlost,
nastala je tama,
upitam ponekad sebe
šta se to dogodilo sa nama.
Šta tražim, kuda užurbano idem,
gde li ću ja to da stignem?
Nisam imao start, a nemam ni cilj.
Da li ću na kraju lutanja ostati živ?
I tako ustvari život prođe
u traženju onog što je već tu.
A ja to ne vidim,
jer živim u nestvarnom snu.
Uporno pokušavam da san
pretočim u dan.
Lutajući kroz tunele
život prođe, vreme stoji,
srce zadnje otkucaje broji.
Dođe čas rastanka,
život nije bajka.
Dok moje biće shvati to,
pucnuh prstima, gotovo!
Na kraju života izustim
pre nego dušu ispustim:
"moj Bože,
od života ne bih još da se oprostim!"
Savet vama mogu dati,
ne tražite ništa bolje,
u traženju prođe vam vek,
i na kraju nestanete za navek.

Sve što volim

Volim da delim sa tobom sve,
volim da sa tobom ispunim moje sne.
Volim da sa tobom snove u javu pretvorim,
volim kad poljupce u obliku medenih srca
sa tvojih usana brojim.
Od mene niko tad srećniji nije,
mnogo te volim,
i to moje srce ne krije.
Oko duše sve mi je milije,
uz poljupce tvoje srcu mome toplije je.
Volim sa tvojih usana poljupce da pijem,
volim šta da radim,
tvojim poljupcima da se sladim.
Usne tvoje slađe su od meda,
volim da ih ljubim
i dok me ljube da im se predam.
Priznajem, sa tobom vreme prosto leti,
volim da me ljubiš, zimi a i leti,
Sa usnama tvojim otapaš sa mog' srca led,
sa tvojim poljucima život mi je lep.
Voleti tebe prestati neću,
sve dok te volim imam svoju sreću.
Sreća moja ti si to,
hajde poljupce da delimo.
Da budemo srećni godina sto,
od početka ponovimo sve to.

Godine mladosti naše

Srećan sam dok ležim pored tebe, ćutke,
dok ti usne ljubim,
Zamišljam da kosu ti milujem,
i da oči tvoje prelepe boje
želim baš noći ove.
I tvoj dodir usana nežnih
sve što želim to je sad,
ljubi me ljubi dok sam jošte mlad.
Kada ostarim sećaću se rado,
želim da te volim dok je srce još mlado.
Daj mi tvoje telo, pokaži mi čari sve,
ne mogu više izdržati,
moram da volim te.
Godine brzo prođu,
mladost kratko traje,
pokloni mi sebe
da se posle tvoje srce ne kaje.
Sve što jednom prođe
više se ne vraća,
prilika je sada dok si jošte mlada,
Kroz koju godinu mladi biti više nećemo,
dopusti sada sebi sve
da se kasnije toga sećamo.
Kada kosa osedi i godine prođu
sećanja na lepe trenutke dobro dođu.
Sećanje na lepe trenutke
izazvaće bujicu sreće
na tvom licu blagi osmeh,
a ja tebe nasmejanu pamtiću zauvek.
Neće mi smetati kada budem
odlazio sa ovog sveta,
sa tobom proživeo sam lepo mladalačka leta.
Na usnama poneću samo ime tvoje
i poslednjim dahom reči: "Voleo sam za oboje".
Ako se budemo sreli
u nekom drugom životu
pružiću ti ruku i pitati:
"Jesi li spremna da potražimo neku mirnu luku?" 

Za jednu malu iz školskih dana

Požutele su stranice života mog
otkako nisam u srcu tvom.
Polako se cepaju,
i u zaborav padaju.
Nemam ih s' kim listati,
niti nešto lepo u njih napisati.
Od tuge za tobom ruka podrhtava,
a stranice vreme uništava, briše
jer ti ne voliš mene više!
Uništenju tom moje se srce više ne protivi,
jer bez tebe kroz njih ne želi više da živi.
Nada se da će biti duši lakše
kada zadnja napisana uspomena iz nje na tebe nestane.
Možda će srce moje moći lek da pronađe,
a onda voleti tebe da prestane.
Ostaće samo na srcu rana
koju mi je nanela jedna mala iz školskih dana.
Ranu tu koju nosim na srcu ostaće večno.
Svoju ljubav duša moja neće moći dati više nijednoj.
Dok god živi sebe će da krivi,
jer ne može sa tobom život da proživi.
Ove rime nose tvoje ime,
ja te molim ne zaboravi me!

Hej, crna noći

Teško mi je preko dana
jer mi ne dolazi moja mala.
Od kada mi se ne javlja
noć mi teško pada,
a srce moje naglo strada
što ne znam gde je sada.
Dok napolju kiša lije
bez nje strašno mi je.
Hej crna noći
moja drugo,
ne tražim ti ništa drugo,
samo moju malu
ove noći ka meni pošalji
da tugu sa moga srca otkine i baci,
a mene tužnog lica spasi.
Ona je pravi melem za moje boli,
samo nju moje srce voli.
Duša samo nju želi,
nju čekam život svoj celi.
A ako ove noći
ne može doći
moji će nestati o sreći snovi.
Odleteće i poslednja nada,
duša i srce moje naglo će da strada.
Zato molim noć ovu
da joj do mog srca pokaže put
i dovede je do mojih vrata
da mi mala stavi svoje
nežne ruke oko vrata.
Da mi nežni poljubac da
i da se uveri da ne mogu bez nje ja.

Anđeoski pogled

Taj Anđeoski pogled
što skrivaš od mene vešto
govori nešto
bez ijedne reči,
poljubiću ti usne
i to ćutke,
ne dam od mene niko da te uzme.
Niko ne može da me spreči
da ti poljubac dam
i da od tebe uzvraćeni primam.
A kada ti usne dotaknem
u plamen ću da se pretvorim.
Ah! Nimalo se ne kajem
da iste sekunde
mene više među živima ne bude.
Rizikovaću pa šta Bog da
izdržati više ne mogu ja.
Taj rizik se isplati
iako može i glavom da se plati.
Platiću ga i dvostruko
samo da te poljubim
moja zlatna jabuko.
Pitam se...
Ljubiti Anđela da li je greh?
Ako je greh, najslađi je,
Anđeli su Božanska bića,
dok ljubim tebe
opijen sam i bez pića.
Poljubac taj koji meni daješ,
dok me gledaš,
i dok mi se predaješ.
Razum mi se muti,
tvoj poljubac meni snagu da,
za usnama tvojim ove noći ludim ja.
Anđelak moj noćas budi ti,
usne tvoje na obraz moj nežno stavi,
na trenutak da zaboravim
kako mi je na javi,
jer si ti samo u noćima moj Anđeo pravi.
Pošto u snovima samo mi se javljaš
ostani do jutra,
za to vreme neću misliti na sutra
i kvariti ovu noć
koju mi je Bog dao,
i tebe kao Anđela u snove moje meni poslao,
da zalečiš osmehom tvojim moje rane,
da mi snage daš da izdržim naredne dane.

Kajaćeš se jednog dana

Kajaćeš se jednog dana
kada ostaneš tužna,
uplakana, sama.
Duša će te mnogo boleti,
naš rastanak nećeš moći preboleti.
 Srce će pući moje,
 voleo sam za oboje,
očigledno to nisi primetila
kada si se drugome nasmešila.
Ja bih prešao preko svega
ali ti sada volis, ljubiš njega.
Samo ta ljubav, znaj
neće imati srećan kraj,
Biće jako kratka
jer ti njemu nisi slatka.
On te ne voli kao ja,
i nikad neće srce da ti da.
Sa tobom će biti
dok ne nađe novu žrtvu,
a tebe će ostaviti uplakanu,
samu i zabrnutu.
Ove reči mnogo su teške,
oprosti mi, pišem ti ih
jer drugačije ne možeš uvedeti svoje greške.
Daj otvori oči dok još ima šanse,
a ja ću preći preko svega,
da počnemo sve ispočetka,
da ne bude tužnog završetka.