On je smatrao da zna da voli,
ona je mislila da zna ljubav da prepozna,
ni on ni ona nisu znali
da kada ljubav se ne uzvrati,
to je put patnje i bola.
Voleli su svako na svoj način,
a nisu umeli da pokažu to,
on je tiho patio,
a ona prolila suza sto.
I nisu mogli da se rastanu,
iako nisu umeli da se vole,
ona je tiho plakala,
a njega su njene suze svaki put znale da bole.
Živeli su jedno pored drugog, i mučili sebe,
ljubav nisu pokazivali, a u sebi sve više patili,
jer se nisu shvatili,
sve više kidali sebe,
a vrela krv im je tekla kroz vene,
kako je život okrutan,
kada tako zna tužne priče da piše.
Priča ova tužna je baš,
kada pored sebe voljenu osobu imaš,
a ne znas kako nežnost, ljubav da joj daš.
Suze njene teku, a tužno je srce tvoje,
napraviće malu reku,
ne rekavši da ga voli, nesrećnom čoveku.
Mučenje iz dana u dan,
zajedno dele isti stan,
poglede izbegavaju,
niko ne zna šta će se desiti na kraju.
Koliko će još tako moći da izdrže,
on da bude tužan, a ona da lije suze.
Da se prave kako se nista ne događa,
a dobro oboje znaju da ih tuga u dušu pogađa.
Od koga se to plaše, da su osećaje potisnuli,
i u tugu svoje živote pretvorili?
