Ružin trn

Ovaj kišni dan bi bio
kao i svaki drugi,
da nisam tebe snio
i u suzama se probudio.
Kišne kapi klize po staklu,
moje oči za tobom plaču,
u mom srcu budiš tugu veću i jaču.
Pokušavam da se smirim,
i u prošlost da zavirim,
da me još jednom želja mine
kada mi pred očima lice tvoje sine.
Tvoje lice nežno, rumeno,
stalno vidim pored mene
kada prizovem u pomoć stare uspomene.
Uspomenama na tebe
zaboravu neću dati,
želi srce večno da te pamti.
Dušu otvorim,
suzu iz oka pustim,
pa Bogu kroz molitvu izustim
da mi dozvoli da te ne zaboravim,
da budeš stalno prisutna u mislima mojim
jer te još uvek volim.
Znam da sam sam
i da nikada s' tobom biti neću,
moja sreća odavno je otišla od mene
ostavila mi samo uspomene.
Po uspomenama ja često šetam
kao kroz najlepšu baštu crvenih ruža,
i zadržim se dugo pored jedne
da okrepim srce i dušu na tren
iako me ubode trn njen.
I uvek iznova trn bode,
a ja želim i dalje da mirišem
i da je gledam;
njena boja i miris mene i dalje mami
bez obzira što trn mi bol zadaje
i poručuje da za nas više nema nade.