Srbija, moja otadžbina

Srbija, moja otadžbina,
najlepša je u proleće kada sve ozeleni,
tada nešto lepo probudi se u meni.
Volim prve trešnje u maju,
volim procvetale maslačke u mom kraju.
Volim sunce nad Srbijom kada se budi,
volim da slušam žagor veselih ljudi.
Volim popiti izvor vodu hladnu,
kada se odmaram u debelom hladu.
Volim na livadi bela stada
što ih čuva čobanica mlada,
i pastira što u frulicu svira.
Volim našu pesmu koja u srce dira,
kada zasednem u kafani ''Tri šešira'',
pa nakrivim šajkaču
i naručim još jednu čašu
za mog brata i druga,
što ne znaju šta je tuga
kada se sastanu i pesme se late,
oj, Srbijo, nikako da te shvate!
Nigde takvog naroda na svetu nema,
Srbin dobro zna šta mu svet sprema.
Trezvena je ta srpska stara glava,
na jedno oko gleda a na drugo spava.
U nama junačko srce lupa,
pa smo najjači kada smo skupa.
Čudan soj smo mi,
niko nas ne može poraziti.
Kada nas teške brige more,
do zore srpske se pesme ore.
Zapamtite ljudi, Srbin će na kraju bitku dobiti,
jer on čuva svoju tradiciju, veru i naciju,
ako treba uvek je spreman za akciju!