Osmeh mi podari svoj

Verujem da osmeh na licima našim može promeniti svet,
da može biti lepši svaki novi cvet.
Verujem da osmehom možemo dobiti sve,
i da ćemo ispuniti naše sne.
Verujem da smehom plač možemo zaustaviti
i sreću kod drugih pokrenuti.
Zato želim osmeh tebi dati,
nasmeši se meni ti nemoj sada stati.
Dosta je svetu sumornih, tužnih i zabrinutih lica,
nasmeši se ti neka vide svi
da pored teških problema tvoje lice osmeh njima nudi.
Nek' osmeh tvoj svima kaže
da u osmehu svom ljudi izlaz traže.
I neka veruju da će ga naći,
posle osmeha na licu,
iz čoveka sreća kao sunčeva svetlost
toplinom i vedrinom zrači,
a to za život mnogo znači.
Ma koliko život težak bio
nemoj dozvoliti da ti dan bez osmeha prođe,
nakon osmeha na tvom licu
osećaćeš blaženstvo i mir u duši i srcu.
Osmeh ti je najbolji lek za sve što te muči,
nije teško osmeh dati,
pomoći će svakom ko u duši pati.
Probaj sam pa se uveri,
za početak jedan mali osmeh pokloni meni.
Ne košta ništa a sigurno da će ti pomoći
i posle ne prospavane duge noći.
Ništa efikasnije nije
od osmeha što ga tvoje lice krije.
Zato se nasmeši, pusti neka ga vide svi,
reci im da ko se smeje brže ozdravi,
duže živi, i nikoga ni za šta ne krivi.

Samo malo volje, znam da biće bolje

Ne, ne to je bila naša mašta
i u mašti nas dvoje
što se ludo vole.
Maštanju dođe kraj
sreća od nas ode znaj,
Zašto je tako moralo biti,
zar smo zaista toliko različiti ja i ti?
Zašto se ni u čemu ne možemo složiti,
kao onog dana kada smo se sreli
i mislili da je naš svet celi.
Raziličiti smo bili to znam,
baš zbog toga sada sam ostao sam.
Nekada nisam mislio tako,
različitost tvoja privukla me jako.
Mislio sam da će tako zauvek biti,
nisam slutio da ću ti brzo dosaditi.
Pokušavao sam da ti se prilagodim,
samo što tebi nikako nisam mogao da ugodim.
Ja sam i danas na to spreman,
ne plaši se, nemam nameru da te menjam.
Samo želim malo razgovora,
nežnosti i razumevanja.
Ne zaboravi da smo nekada baš takvi bili,
bez obzira što ti sada misliš da nisi za mene,
ja ti kažem da ne mogu bez tebe.
Veruj mi nije teško,
pruži nam još jednu šansu.
Započnimo kao nekada našu divnu romansu.
Različitosti moraju da postoje,
nikom one ne smetaju ako se duše iskreno vole.
Moja ljubav prema tebi je velika,
nešto mi govori da i tvoje srce mene voli.
Različita interesovanja imamo,
pa ipak znam da se ludo volimo.
Što je toliko teško odvojiti par sati,
ostaviti po strani sve i reći potreban si ti meni.
Volim te kao prvog dana,
sve što za mene činiš hvala ti moja mala.
Napravi samo mali pomak,
veruj mi život mi je postao gorak,
Učini jedan mali korak,
a ja ću učiniti dva,
da naša srca ponovo budu spojena.

Noć, tama i tišina

Noćas mi treba tvoj glas,
tvoj glas za mene je pravi spas,
živim u tišini svo ovo vreme,
al' ne brini za mene.
Tišina je moj domaćin,
a njen ja sam gost,
zaboli me kao kada
neko slomi ključnu kost.
Nemam s' kime reči deliti,
nemam s' kim plakati,
nemam se sa kime i čemu smejati.
Oko mene noć, tama i tišina.
Ni reč sopstvenu ne mogu čuti,
u tišini prolaze moji minuti.
Ti si ko zna gde, u tišini prolazi mi sve.
A ja tebe zovem nemo,
izmeni se, dođi ženo.
Dođi, prekini mraćnu noć punu tišine,
ubaci smeh i malo vedrine.
Vidim mračno lice moje,
ne čujem sopsvene misli,
u ovom času da li iko na mene misli?
Ne čujem ni srce svoje,
obavijen sam teškom tišinom,
možeš je prekinuti samo tvojom blizinom.
I šapat tvoj značio bi mnogo za me,
ako bi tvoju glavu naslonila na moje rame,
na uvo da mi kažeš nešto lepo,
prekineš tišinu, da osetim tvoju blizinu,
da na moje lice nabaciš osmeh i vedrinu.
Da ne bude više mračno, zato se pobrini ti,
osmeh da mi se vrati,
tišinu smeh tvoj neka prekine,
moje srce sa tvojim stalno da se smeje.
Ti došla nisi!
Tišina je mesto zauzela tvoje i noći ove.
Tama sklopi moje oči,
ne dočekah te ni ove noći.

Ja sam kriv

Suza po suza iz oka mi pada
dok napolju noć tamna vlada,
ja se pitam gde si sada.
Proleće je već odavno u mom kraju,
a mene uspomene na tebe sećaju.
Kada si bila moja ti,
mislio sam da se nikada nećemo rastati.
Pogrešno sam procenio
u drugu sam se zaljubio.
Rekao joj šta je htela čuti,
prokleti nek' su ti minuti.
Ti ništa znala nisi,
u nas verovala si.
Nisam to dugo mogao kriti,
morao sam ti se ispovediti.
Ispričah ti od reči do reči sve,
i silno povredih te.
Šta mi sada vredi što se kajem,
kada čeznem za tvojim zagrljajem.
Ne mogu više popraviti grešku,
da vratim osmeh tvom licu,
Izgubio sam u tebi vernu saputnicu.
Slušao sam razne priče,
osuđivao iste,
mislio sam neću napraviti grešku,
a napravih je veliku i tešku.
Ti mene ne kriviš
i spremna si da sa mnom i dalje živiš,
da mi sve oprostiš
jer me iskreno voliš.
Ali, oprostiti sebi ja nemam snage,
što ne razmišljajući povredih tvoju dušu,
srce, oči meni tako drage,
iz kojih ću odsad gledati tugu a ne sreću,
znaj to nikada preboleti neću.
Veliko je srce tvoje
kada opraštaš greške moje,
kao da to nije ništa,
a ja sam rušio naše gnezdo,
žao mi žao moja princezo.
Kajaću se dok sam živ,
ako nešto loše bude, znaj da ja sam kriv.

Budi uz mene zauvek

Moram ti reći,
ti si razlog mojoj sreći.
Nemam vremena čekati više,
ne mogu smiriti ovo srce
što za tobom uzdiše.
U susret tebi polazim,
koracima smelo razdaljinu prelazim.
Svaku prepreku na putu vesto zaobilazim,
žurim tebi što pre,
da ti kažem da trebam te.
Koliko mnogo značiš meni,
šta moje srce za tebe oseća,
ne mogu više čekati,
strpljenje me napušta.
Ti si moja duša, neizmerna sreća,
moram ti to reći još ovog proleća.
Za mene si ti kao lep sunčan dan,
sunčevim zrakom okupan.
Ne želim ni sekunda više provesti sam,
žurim zagrljaju tvom da se predam,
da napravimo naš mali dom,
u kome ćemo biti nas dvoje,
provoditi zajedno vreme svoje.
Slušaćemo otkucaje sata,
čekati da nam neko kaze: "mama, tata!"
To će biti naš pravi raj,
žurim tebi u zagrljaj.
Ako nam se želja ostvari
i pored nas bude još neko,
to će biti najlepši poklon
koji sam od tebe stek'o.
Uživacemo skupa ti, ja i deca,
to će biti naša zsjednička sreća.
Takva sreća ne može se ničim zameniti,
ja se moram tobom što pre oženiti.

Zora na Moravi, ti i ja

Zamišljen i tužan
šetao sam pored reke.
Vedar i sunčan majski bio je dan,
a ja setan i nesretan.
Prisećam se kada sam sreo tebe,
to je bio najlepši poklon za mene.
Imala si bistar pogled,
videh ti sreću u očima
koju tražih svo ovo vreme,
na kraju stvorila si se tu pored mene.
Tuga moja sa srca je pala
kada si meni tvoj mio osmeh dala.
Promenili smo reči dve,
meni bi jasno sve.
Zaljubih se u tebe.
Reka ima čudnu moć,
spojila je tebe i mene,
a obrisala tugu i setu,
kao da je znala da ćemo biti srećan par,
donela je tebe meni
najlepši poklon na dar.
Sada dok zajedno šetamo
pored hladne bistre vode,
tvoje ruke toplinu mi daju,
dok me nežno grle,
dok sam u tvom zagrljaju.
Ljubim tvoje mile oči, usne meke,
šetajući pored reke.
Srećan sam sa tobom,
ispod bagrema belog
ljubim tvoje oči crne,
i osećam da drhtiš poput plašljive srne.
Dok me grliš nežno
meni celo telo trne.
Taj osećaj opisati se ne da,
tvoje usne slađe su mi od meda.
Slatkoću poljupca tvoga opisati ne mogu,
srušiću se, pašću pored reke,
ubiše me tvoje usne medene i meke.
Naše tajne skriva visoka trava,
pokraj reke u dvoje se lepše spava,
a još lepše budi u zagrljaju tvom
kad zora na Moravi se budi.
Tu sam tebe sreo jednog maja
i sa tobom dočekao zoru punu predivnog sjaja.