Sećanje na tebe

Još jedno jutro sviće,
a pored mene nije voljeno biće.
Ne ustaje mi se iz postelje sam,
ne započinje mi se bez nje dan.
Tako bih želeo da je sada pored mene tu,
da joj osetim dugu kosu rasutu po mom ramenu.
Nežne ruke njene po grudima mojim,
ali nje više nema,
ko zna gde je i sa kim,
samoće se bojim!
Kako dani prolaze meni je sve teže,
još uvek se sećam davnih vremena
kada smo skupa bili
i jutarnju čašu sreće zajedno pili.
Nje više nema, čaša razbijena,
srce moje na komade puklo je,
a nekada za njom kao ludo tuklo je!
Sada boli, krvari, duša ne može da preboli
još uvek je voli i voleće,
samo ništa kao pre biti neće.
Isti više nisam ni ja,
tuga me izmorila,
lice mi se izboralo, kosa osedela,
pogled tužan, setan
nisam više sretan.
Sretan nikada više biti neću,
ti si ta što odnese moju sreću nekom drugom,
a mene ostavi da živim sa tugom!
Tu sreću koju sam osećao
dok sam sa tobom bio
niko mi vratiti ne može,
još te uvek osećam ispod kože.
I kad god se tebe setim,
na tenutak zaboravim da sa mnom nisi više,
i dobijem krila kao onda kada si moja bila,
a ja bio tvoj, kada smo maštali o sreći,
zajedničkom žvotu.
Tada si mi rekla da ćemo zajedno dočekati stotu,
da ćemo se i tada silno voleti,
i da nas niko rastaviti neće,
to je bila zakletva tvoja,
samo što mi nismo bili te sreće!