Neuzvraćena ljubav

Znam da je moralo biti tako,
voleo sam te snažno, jako,
a sve što ja zavolim
to lako izgubim.
Tebi sam srce dao
a moju dušu otrovao.
Dokle ću ovako moći
da te volim svake noći,
a da te pored sebe nemam,
sebe pitam ja
šta mi to još sudbina sprema?
Da li će mi Bog dati snage
da zaboravim oči mile, drage?
Ili će da me muči,
o, sudbino, ti odluči.
Ja snage više nemam
za nova vedra jutra,
ne znam hoću li preživeti sutra.
Zato mi pomozi zaboravu nju da dam
iako ću tako zauvek ostati sam.
Bolje mi je i sam biti
nego svaki dan suze liti,
dok slušam njen glas
i gledam prelepi stas,
a znam da sve nas deli
i da ne mogu je imati za život celi,
pored sebe,
pa mi svakim danom srce vene
i u bezdan hoće da potone,
da mi dušu uzmu sotone.
Bože daj mi srce od kamena
da sam hladan kao stena
ili me uzmi da me više nema.
Bolje mi biti Bože tvoj
tužan i ucveljen,
nego da ne mogu gledati osmeh njen.
Da budem među tvojim Anđelima
kada mog Anđela ne mogu imati ja.
Meni nije do života
tebi ga Bože predajem, ali se ne kajem
što je ona bila moj mali Anđeo
kog' sam iskreno l nesebično voleo
a sada sam je izgubio
jer se drugi u nju zaljubio,
a ona mu se obećala.
Ne krivim njega, ni nju
već moju sudbinu zlu,
što se poigrala sa mnom,
i dozvolila da se upoznam sa devojkom tom
što napravi u mom srcu lom
i učini da patim za njom,
a otišla je drugom.
Uz pomoc Tvoju Bože
prestaće rane da me bole
imaću oko mene tvoje Anđele koji će da me vole.