Uz tebe je zima kao proleće

Došla si sredinom jeseni
u moj život donela sunce proleća,
dane vedre, nasmejane.
Iako su kiše lile
moje oči vesele su bile
pored tebe su se budile.
Svakog jutra usne moje
su bile samo tvoje
najdraže moje.
Ko kaže da hladno,
sumorno vreme
utiče na raspoloženje.
Zima je došla,
a moja sreća
postala je još veća.
S' tobom moj zimski dan je kao iz neke bajke.
Beli sneg svuda oko nas,
a meni vruće
kao da je sredina leta.
Otkada si u moj život ušetala ti
u meni vatra gori,
iako od mraza kamen
i drvo puca
i sve od leda svetluca.
Dok te na snegu ljubim
sneg se ispod nas topi,
a ja zaljubljen posmatram oči tvoje.
U blistavoj zenici tvojoj
vidim pahulje koje mi prekrivaju kosu,
ljubeći te u zanosu
pahulje se tope.
Ljubav prema tebi
meni toplinu daje
a ta toplina od mene na tebe pređe,
pa se pahulje na nama zadržavaju sve ređe.
Svaka pahulja
koja dotakne nas
ode u nepovrat.
Nije joj žao
zbog naše žarke ljubavi što se topi
dok ja ljubim tvoje mile oči,
pahulje padaju oko nas
sneg skriva naše tragove
da nas niko ne otkrije
moje najmilije.

Jutarnja čarolija

Volim te i ovog jutra,
ko zna gde ću biti sutra.
Ne želim misliti sada o tome
želim ljubiti usne tvoje.
Želim u okice da te gledam,
tvom pogledu da se sav predam.
Moja ljubav jedina si ti,
molim te, želim to i ostani.
Imaćeš mene i sve što ti treba,
voleću te sve do neba.
U tebe odavno sam zaljubljen.
ne želim više u snovima da te sanjam.
Budi moja! Ja samo tebi pripadam.
Bez tebe ja ne mogu ni trena,
ne verujem da i ti nisi u mene zaljubljena.
Reci mi jednom barem reči te,
kao što ja tebi kažem da volim te.
Još lepše zvuči kada mi kažeš
da me želiš celim bićem svojim,
i da želiš dok te ljubim
poljupce poljupcima tvojim
da mi platiš
nežnim milovanjem svojim,
milovanje moje nežno da uzvratiš.
Da ne patim ja, da ne patiš ti,
želiš da budemo zauvek zajedno mi!

Kad se dvoje vole

 Postoji bezbroj razloga što sam tebe zavoleo.
 Jedan od njih je onaj pravi,
 to siguno znam,
 jer mi se još uvek motaš po glavi.
 To nikakvo čudo bilo ne bi,
 da smo zajedno,
 logično je da ja pripadam tebi
 kao što ti bi osećala da pripadaš meni.
 Sada više ne verujem
 u ono što ljudi kažu da daljina čini svoje,
 ma koliko da se duše vole
 ipak se ne razdvoje.
 Gde je pamet zdrava,
 daljina prepreka nije,
 on nju još više voli,
 ona njega svakog dana željno čeka
 da joj dođe iz daleka!

Gorak život

Pitam sebe zašto sam bez tebe,
pitam sve druge
zašto je srce moje puno tuge?
Pitam Boga gde li sam pogrešio,
ko me to kažnjava,
zašto mi dušu ranjava?
Zar nikada ne mogu biti srećan,
već moram stalno u sebi plakati
da niko ne vidi?
Zašto uvek tuga moj život prati?
Od malih nogu nesrećan sam ja,
nigde nikog nemam
takva je sudbina moja.
Gorak je od početka život moj bio,
niko se nije radovao ni kada sam se rodio.
Oko mene sreća na sve strane
a moje srce nikako plakati da stane.
Moju tugu ne može videti niko,
i o meni sliku drugu ljudi imaju.
Svi misle da sam čovek najsrećniji u kraju.
Svi mi se dive i za savet pitaju,
a ne vide moju dušu iznutra.
Lice se moje smeje, a duša plače,
retko ko može videti to.
Samo retki ljudi imaju taj dar,
da vide pravu stvar.
Beše ti jedna od njih,
zato tebi poklanjam ovaj stih.
Da nisi otišla, život bi mi bio kao san,
sunce sjajno bi obasjavalo svaki moj novi dan.
Detinjstvo tužno bih zaboravio,
pošto bih pokraj tebe srećan bio.
Ne vredi mi da mislim na to, ti nisi tu,
ko zna gde si,
a srećna sigurno jesi.
Želim ti bolje da prođeš od mene,
da imas sreću i da te svuda prati,
nikada se za mnom nemoj osvrtati.
Ne dozvoli da ti kvarim sne,
ja donosim samo maler moj Anđele.
Živi život srećna ti budi,
ali ne dozvoli da pričaju ljudi.

U poznu jesen

I ovo jesenje predvečerje
koračam kroz park sam,
posmatram poslednje žuto lišće
koje sa grana pada,
pitajući se zašto si morala otići baš sada
od mene ti?!
Zašto si izabrala kasnu jesen,
tom odlukom vidno sam potresen.
Sivi dani koji dolaze,
bez tebe ništa mi lepo ne donose.
Hladnoća se u kosti polako uvlači,
samoća me užasno plaši.
Bez tebe neću imati razloga da živim,
žutoj jeseni da se divim,
za odlazak tvoj stalno ću sebe da krivim.
Družiću se sa uličnim sviračima,
slušajući u pesmama o našim minulim srećnim danima.
Sećanja dovoljna mi neće biti,
ipak neće moći u oku mom blistavo vrelu suzu skriti.
A kada jesen, zima hladna zameni
i počne sve da ledi,
o tada moja suza vrela
skliznut' će niz moje hladno i bledo lice
na kome će da se sledi
znam da ništa ne vredi.
Ti je videti nećeš,
a i da je vidiš, ne bi ti značila ništa.
Ne bi ni prstom makla,
ne bi te uopšte dotakla.
Kameno srce imaš ti,
ali bez obzira na to
ja želim da opet budemo zajedno,
zato što nisam kao ti
suprotnost mene privlači!

Muška suza

Ova suza što mi iz oka na dlan pada
to je sve zbog tebe,
jer ne mogu preboleti što si otišla od mene.
Svakim novim danom
sve više za tobom plačem ja
i neću se smiriti,
ništa moje srce više ne može umiriti.
Sa tobom radost,
sreća, smeh, sve je nestalo
i moje srce voleti je prestalo.
Sada su moji dani mnogo tužni,
oči suza pune,
ali moje srce neće
i ne ume da te kune.
Bez obzira što plačem zbog tebe,
sreću želim tebi,
radost i smeh neka tvoje lice krasi,
a suza i dalje neka moje kvasi.
Nemoj me po suzama pamtiti.
Neka u tvom sećanju
ostanem vedar i mio
kakav sam na početku našeg poznanstva bio,
kada sam se u tebe zaljubio.
Tada je sve bilo sjajno,
iako smo se voleli tajno.
A kada smo našu vezu obelodanili,
zli ljudi srce moje su ranili.
Ubacili su crva sumnje
i srce tvoje nije moglo više da me razume.
Suze moje znam da ništa promeniti neće,
trudim se, ali zaustaviti ih ne znam,
za tobom je otišlo i moje sunce sreće
koje se više nikada vratiti neće.
Sada samo kada kiše liju,
ponekad one moje suze znaju da prikriju.
Ne zadugo, jer ne mogu da vrate tebe meni,
pa opet moje oko uplakano od suza pocrveni.
Nisam znao da toliko čovek suza ima.
Da ih sakuplja mogao bi se utopiti u njima.
Plačem za sve naše dane,
i želim da tebi svakog jutra toplo sunce grane.
Da ti se okice uvek raduju i smeše,
a suze ostavi meni i onima što nam sreću uzeše!

Kosovo je srce Srbije

U Jugi smo srećni bili,
u Evropi nas mržnjom i tugom zarazili.
Verovali smo da će bolje biti,
nismo znali da je varka
sada nam je žalosna svaka majka.
Posvađaše nas drugi ljudi
radi koristi svoje,
uzeše Kosovo moje!
Podignuše na njemu svoje baze,
izbrisaše Srpske putokaze.
Sve Srbe sa Kosova iseliše,
manastire naše porušiše.
Evropa svo vreme to gleda,
Srbin postade čovek drugog reda.
Za Srbina nema pravde
svi mu vele beži ti odavde.
Pale mu dom i crkvu,
decu proteruju iz Srpskih škola
uvode pravila nova,
da maternji jezik bude albanski,
gde je podignut Srpski manastir Dečani,
koji vekovima traje
i moli se Bogu za slogu Srpskog naroda,
da ga mimoiđe Evropska nepravda
i da prestane na pravdi Boga da strada!