Budi moje more

Ja nisam ja, moja malena,
bez tebe tužna mi jutra sviću,
nigde mir svoj da nađem,
bez tebe ne mogu da se snađem.
Lađe mi mutnim vodama plove,
ti ne čuješ da srce te moje zove.
Talasi me zapljuskuju,
bure tuku, dnu me vuku,
tebe nema da mi pružiš ruku,
ruku spasa da se za nju uhvatim
tamne dubine da se spasim!
Očekujem da te vidim,
osluškujem ne bi li čuo tvoj glas,
priželjkujem da vidim tvoje milo lice,
dok život me lomi čekam, nadam se,
u tebe uzdam se
da ćeš uspeti da me nađeš
i izvučeš na ostrvo sreće,
što čeka samo nas,
da nam pruži sve ono što nismo imali
a čitavog života samo to smo želeli.
U nadanju mi prolazi svaki dan,
nikako da se ostvari moj jedini san,
da ti budeš moje poslednje more
uz koje će mi biti najlepše zore. 

Neuzvraćena ljubav

Znam da je moralo biti tako,
voleo sam te snažno, jako,
a sve što ja zavolim
to lako izgubim.
Tebi sam srce dao
a moju dušu otrovao.
Dokle ću ovako moći
da te volim svake noći,
a da te pored sebe nemam,
sebe pitam ja
šta mi to još sudbina sprema?
Da li će mi Bog dati snage
da zaboravim oči mile, drage?
Ili će da me muči,
o, sudbino, ti odluči.
Ja snage više nemam
za nova vedra jutra,
ne znam hoću li preživeti sutra.
Zato mi pomozi zaboravu nju da dam
iako ću tako zauvek ostati sam.
Bolje mi je i sam biti
nego svaki dan suze liti,
dok slušam njen glas
i gledam prelepi stas,
a znam da sve nas deli
i da ne mogu je imati za život celi,
pored sebe,
pa mi svakim danom srce vene
i u bezdan hoće da potone,
da mi dušu uzmu sotone.
Bože daj mi srce od kamena
da sam hladan kao stena
ili me uzmi da me više nema.
Bolje mi biti Bože tvoj
tužan i ucveljen,
nego da ne mogu gledati osmeh njen.
Da budem među tvojim Anđelima
kada mog Anđela ne mogu imati ja.
Meni nije do života
tebi ga Bože predajem, ali se ne kajem
što je ona bila moj mali Anđeo
kog' sam iskreno l nesebično voleo
a sada sam je izgubio
jer se drugi u nju zaljubio,
a ona mu se obećala.
Ne krivim njega, ni nju
već moju sudbinu zlu,
što se poigrala sa mnom,
i dozvolila da se upoznam sa devojkom tom
što napravi u mom srcu lom
i učini da patim za njom,
a otišla je drugom.
Uz pomoc Tvoju Bože
prestaće rane da me bole
imaću oko mene tvoje Anđele koji će da me vole.

Odlazi tiho

Ako moraš otići, idi,
samo tiho, nečujno
dok još spavam!
Znaš neću moći da izdržim
dok odlaziš
ako te budem gledao,
jer tvom sam se biću sav predao.
Više svoj nisam ja,
i to me pomalo zabrinjava.
Mislim da bez tebe neću moći,
zato te molim
odlazi još ove noći!
Nemoj se osvrtati,
ni poljubac nemoj mi na usne ostavljati
za kraj,
bojim se srce će mi pući,
šta ću sutra sam u praznoj kući.
Bolje je ovako,
odlazi tiho, nečujno, polako
dok svanula još nije zora,
kada se već rastajati mora.
Želim da te ne boli kada me ostaviš
i da me lako zaboraviš,
kao da me nisi znala.
A ja ti moram reći hvala,
bilo mi je lepo dok si pored mene bila,
nisam osećao gorčinu, tugu,
voleo sam te iz srca iz duše
a sada se moji snovi ruše.
Svestan sam toga,
znao sam da ne može dugo da traje,
ali koliko god živim
pamtiću tvoje tople zagrljaje.
Znam, niko me neće voleti kao ti,
ni sa jednom drugom
neće mi se ostvariti sni,
koje sanjao sam ja
uz vreli poljubac tvojih usana,
uz oka tvoga sjaj,
dok mi nisi rekla jedog jutra
da je svemu tome kraj.
Zašto je tako moralo biti,
ostaje pitanje bez odgovora.
Moj dalji život živim samo jer se mora.

Sećanje na tebe

Još jedno jutro sviće,
a pored mene nije voljeno biće.
Ne ustaje mi se iz postelje sam,
ne započinje mi se bez nje dan.
Tako bih želeo da je sada pored mene tu,
da joj osetim dugu kosu rasutu po mom ramenu.
Nežne ruke njene po grudima mojim,
ali nje više nema,
ko zna gde je i sa kim,
samoće se bojim!
Kako dani prolaze meni je sve teže,
još uvek se sećam davnih vremena
kada smo skupa bili
i jutarnju čašu sreće zajedno pili.
Nje više nema, čaša razbijena,
srce moje na komade puklo je,
a nekada za njom kao ludo tuklo je!
Sada boli, krvari, duša ne može da preboli
još uvek je voli i voleće,
samo ništa kao pre biti neće.
Isti više nisam ni ja,
tuga me izmorila,
lice mi se izboralo, kosa osedela,
pogled tužan, setan
nisam više sretan.
Sretan nikada više biti neću,
ti si ta što odnese moju sreću nekom drugom,
a mene ostavi da živim sa tugom!
Tu sreću koju sam osećao
dok sam sa tobom bio
niko mi vratiti ne može,
još te uvek osećam ispod kože.
I kad god se tebe setim,
na tenutak zaboravim da sa mnom nisi više,
i dobijem krila kao onda kada si moja bila,
a ja bio tvoj, kada smo maštali o sreći,
zajedničkom žvotu.
Tada si mi rekla da ćemo zajedno dočekati stotu,
da ćemo se i tada silno voleti,
i da nas niko rastaviti neće,
to je bila zakletva tvoja,
samo što mi nismo bili te sreće!