Poslednji čin

Da li godine prolaze,

ili prolazimo kroz vreme mi,

ko će da mi kaže, prijatelju verni?

Kosa sedi, brada beli,

za čas prođe naš život celi.

Oko mene žurba i frka,

sa životom gubi se trka.

Kada misliš da ti dobro ide,

starost tebe lako stiže.

Savio si leđa svoja,

sam sebe pitaš

da li ti je od života

ostala još godina koja.

Sada si kao malo dete,

šunjaš se polako,

ne bi li životu

još godinu koju ukrao lako.

Možemo na sve strane bežati,

ali ćemo život svoj smrti u ruke predati.

Ona je stara čekalica,

iz prikrajka gleda

kako nam svežina polako nestaje sa lica.

Korak nam je mnogo kraći,

sve nam se više spava,

nije mi mnogo dana ostalo

od života do zaborava.

Iza mene put sve je duži,

a ispred mene život beži,

neće više sa mnom da se druži.

Kaže da je dosta služio mene,

pušta me da u smrt sam krenem.

Ne znam zašto se smrti sa zebnjom svi boje,

kada je ona sastavni deo života,

jer svako ko se rodi, taj umreti mora.

I život moj ne bi bio toliko fin,

da na kraju nije smrt kao poslednji čin.