Uspomena na ljubav

Na pregradi u ormaru
držim jednu svesku staru,
u kojoj si napisala poruku
meni davno ti,
nek' je proklet onaj
koji nas rastavi.
To je bilo vreme
kada si bila zaljubljena devojčica u mene.
Ne želim kriti
i ja sam voleo tada
s' tvojih usana slatke,
dečije poljupce piti,
jer sam osećao da nas nešto veže.
Da li godine lude
ili zabranjeno voće,
samo znam da je tada
srce moje samo tebe htelo,
sa devojčicom drugom
uvek se osećalo neveselo.
Nisam znao kako da ti kažem,
sramezljiv sam bio.
Dobro se sećam tvojih nežnih reči
kako me voliš,
i da niko nikada to neće moći da spreči.
Odrasla si pre nego ja
više za mene nisi imala interesovanja.
Ja nisam prestao da se glupiram,
mislio sam da tvoju pažnju tako još uvek okupiram.
Tebe više nisu privlačile
moje smešne budalaštine,
jer nisi više bila mala curica
nego dama koja traži kralja po svojoj meri
koji će da je vodi u svet novi,
da joj se ispune sanjani snovi.
Mislila je da mora biti neko
nije znala da ne mora ići daleko,
da ne treba žuriti i za lažnim kraljevima juriti.
Samo malo da je sačekala
ne bi joj srce slomio i dušu rasporio,
bila bi sada sa mnom srećna ona
i mahala deci sa naseg balkona.
Čuo sam da je negde daleko
i da o njoj ne brine niko,
kada bih znao gde je sada ona
išao bih da je nađem, dovedem
i sa njom zajedno ostak svog života provedem.
Ja se promenio nisam
još uvek pravim iste budalaštine
smejem se sam sebi i lepo mi je
pored moje nemaštine
koju ni od kog ne krijem,
ja se uvek srećno smejem!