Čekam budan pored tebe i želim,
da osetiš čari divnog zimskog jutra,
ušuškana u krevetu
jorganom od pamuka.
Dok se lagano budiš
tražeći moju ruku
na mekom jastuku,
ja ti nudim usne svoje.
Zatvorenih očiju primičeš se sanjivo,
umilno meni,
da te nežno ljubim
to tvoje srce sada želi.
Dok napolju sneg veje
i mraz na prozore okove stavlja,
u čaroliji toj
želiš da budem samo tvoj.
Ti me nežno ljubiš,
i poljupce moje primaš,
nežne zagrljaje moje dočekuje
s' radošću nežno, toplo telo tvoje.
Ono priželjkuje da dodiri ne prestanu,
i da snežna zima
okove svoje još jače stegne
jer tebi se ne odlazi od mene.
Želiš da skoro ne dođe kraj,
pošto ti je toplo,
nežno i milo,
i prija ti moj zagrljaj.
Mesto da cvokoćemo od zime,
mi drhtimo,
ali ne od hladnoće
već od naše topline.
Što je zima hladnija naša tela su vatrenija.
U nama se vatra razbuktava,
to samo može kada je ljubav čista,
ljubav prava.
Takvu ljubav ne može svako da ima,
moraš imati vedru dušu
i čistotu u srcu,
da bi pronšao istu takvu dušu.
Da nađeš isto takvo srce koje želi
sve ovo s' tobom da deli, život celi,
da bude srećno kao što si i ti,
da osim čiste, iskrene ljubavi, ništa više ne želi!
Нема коментара:
Постави коментар