Večeras se desilo ono
što ni na kraj pameti ne bi mi palo,
baš me u sred srca pogodilo pravo,
to što se večeras dogodilo.
Sve je počelo veoma lepo,
tebi sam verovao slepo
da sumnjičava uopšte nisi verovao ja sam,
a sada vidim da pogrešio sam.
Još uvek ne mogu da shvatim
da ja sreću želim, dok drugi žele da patim.
Gde li ja to grešim,
da li to Bog mene kažnjava ili iskušava?
Želim, volim i veran sam,
a u ćošak sateran sam
da suze ronim u bolu patim,
možda više nikad pravoj sreći neću moći da se vratim.
Suviše sam umoran da se bilo kome predam,
odlučio sam da za sva vremena ostanem sam!
Kada bolje razmislim, bolje je tako
nego da me za sto tri dana opet zaboli glava.
Nisam ja te sreće
da se na mojim vratima viori svadbeno cveće.
Нема коментара:
Постави коментар