Dva srca naša

Veselo je noćas srce moje,
tebi na tome zahvalno je.
Boli i tuge u njemu više nema
otkada si ti u moj život ušla,
tuga je svojim putem
dalje od mene otišla.
Oslobodila je mesto sreći
kojoj nema više kraja,
sudbina sreće sada naša srca spaja.
Pronašle se duše naše dve,
u začaranom krugu
napustile su tugu,
a sreću privukle sebi,
koja je svakim danom sve veća i lepša,
kao cvet ruže crvene u maju
kada se rascveta,
obasjana toplim sunčevim zracima
što miluju latice njene
tek otvorene,
koje ispuštaju mris opojni i mio,
kao kosa tvoja kada prosipa se po licu mom,
dok me nežno ljubiš ti,
dok tonem ja u san
opijen mirisom kose tvoje, i tobom očaran.
Tako iz dana u dan,
naša ljubav je sve veća,
u srca naša mesto tuge i plača
uselila se ljubav i sreća,
koja je svakim danom sve lepša, veća i jača.

Spasimo duše naše

Volim tebe, to se očigledno vidi,
 moja ličnost toga se ne stidi.
 Celi svet volim ja,
 neka svako zna!
 Voleti, mene sram nije,
 nesrećan je onaj koji ljubav krije.
 Ljubav nam je od Boga dana,
 nijedna duša ne može da živi sama.
 Zašto to lepo osećanje kriti,
 i celog života svog u duši tužan biti?
 Volite se ljudi kako Isus propoveda,
 spasimo čovečanstvo sve većih nereda.
 Bez ljubavi svet polako u nepovrat tone,
 čovečanstvo grabi napred ka ponoru svome.
 Bez zdrave ljubavi svet će propasti,
 čovečanstvo celo sa planete nestati!
 Zemlja će nas žive progutati,
 u oganj vatre žive gurnuti,
 odakle nam izlaza nema,
 zar ne vidite ljudi kakvo zlo nama se sprema?!
 Otvorite srca svoja,
 dok još za spas duše kasno nije,
 zar pored otvorenih očiju ne vidite
 šta se iza ovoga krije!?
 Dopustite svetom Duhu
 da prosvetli srca vaša,
 i u njima ponovo ljubav vašu probudi,
 da zemlja ne postane hladan kamen,
 da nas ne proguta strašni plamen!

Bol u duši

 Ove noći dok napolju lije kiša,
 moje srce ne može da se stiša.
 Ti nisi kraj mene,
 a moja duša misli na tebe.
 Dok napolju vetar piri,
 duša moja ne može da se smiri.
 Žali za tobom
 zašto si mi rekla zbogom,
 zašto ode iz zagrljaja mog
 kada si bila deo nje, duše moje,
 sada od tuge klonule.
 Mučno mi je bez tebe živeti,
 dan sam pretvorio u noć,
 a noć u dan, tako mi je lakše.
 Trudim se da te zaboravim
 i misli od tebe oslobodim.
 A zaborav nikako da dođe,
 i bol za tobom neće da prođe.
 Boli me isto kao onog dana
 kada si me napustila, i u nepoznato otišla sama,
 bez ijedne reči.
 O, da sam mogao da sprečim to,
 sigurno bi bili i dan danas zajedno!
 Da li nam zvezde naklonjene bile nisu,
 ili su na nas kletve bačene,
 to nikada neću saznati.
 Bez tebe ostaće mi rana na duši,
 i misao na tebe koja će stalno da me guši,
 da me proganja do sudnjeg dana,
 duša će mi biti puna rana,
 rana koja će i tamo da boli,
 jer nije imao niiko ovde iskreno,
 stvarno da me voli.

Ako se odlučiš

 Ako se odlučiš da me voliš,
 da mi svoje srce daš
 molim te požuri, ja mogu strpljiv biti, i čekati,
 ali život ne čeka nas!

 Ako se odlučiš
 da svoje srce meni daš,
 obećavam da će uvek srećno biti,
 i da nikada tugu neće osetiti.

 Ako se odlučiš da mi pokloniš bistri pogled tvoj,
 dajem obećanje da ništa ga zamutiti ne sme,
 ostaće večito bistar
 kao bistra voda iz narodne pesme.

 Ako se odlučiš ruku dati meni,
 ja ti obećavam da ću svoje srce
 dati najboljoj ženi,
 a ta žena
 to si ti.

 I dajem obećanje da sve što sam ti obećao, to ću i ispuniti!

 Nije to samo moja prazna priča,
 ti si uvek bila deo moga bića,
 tako želim da ostane do kraja
 bez tebe meni nema obećanog' raja.